Ivona Bleharčik, međunarodno priznata „Devojka kamiondžija“, prešla je put od nastavnice engleskog jezika do pionirske snage u evropskoj transportnoj industriji. Njen izvanredan put za volanom počeo je jednostavnom strašću prema kamionima i procvetao u profesionalnu vozačku karijeru koja je osvojila publiku širom sveta. Od 2013. godine, njeno autentično dokumentovanje života na putu steklo je posvećenu publiku na društvenim mrežama. Kao ambasador Volvo kamiona i dobitnica prestižne titule „Barbie Shero“, ona razbija industrijske stereotipe dok inspiriše žene – i ljude svih pozadina – da slede svoje snove sa nepokolebljivom odlučnošću. Pridružite nam se u pronicljivom razgovoru dok istražujemo svet transporta očima jedne od najznačajnijih ličnosti u industriji.
Drago nam je što vas upoznajemo, Ivona. Vaše iskustvo u transportnoj industriji je obimno. Prateći vas na društvenim mrežama stiče se utisak da je vaš izabrani put neverovatno fascinantan. Možete li nam ispričati svoju priču u ovoj industriji i reći šta vas je inspirisalo da pokrenete sopstvenu kompaniju?
Zaista, u transportu radim već 14 godina. Šta me je navelo da pokrenem sopstvenu kompaniju? Pre nego što sam uopšte počela da vozim, uvek sam razmišljala o vođenju sopstvenog posla, iako nisam bila sigurna u kojoj industriji. Ja sam školovana nastavnica, ali me taj posao nije ispunjavao. Želela sam da putujem i upoznajem ljude, a moja strast prema kamionima navela me je da izaberem transport kao svoj karijerni put.
Odlučila sam da radim kao vozač godinu dana kako bih naučila o transportnoj industriji od samog početka, pre nego što razmislim o pokretanju sopstvene kompanije. Nakon tog perioda, shvatila sam da još mnogo toga moram da naučim. Tako sam provela nekoliko godina vozeći širom Evrope, razvijajući svoje veštine i dokumentujući svoj rad na društvenim mrežama. Nakon tri godine, dobila sam ponudu za posao od kompanije specijalizovane za transport vangabaritnog tereta, što je bio moj san. Tamo sam radila još tri godine, stičući iskustvo u transportu velikih tereta poput lopatica vetroturbina. Zatim sam odlučila da istražim transport na drugom kontinentu. Preselila sam se u Kanadu i počela da radim za transportnu kompaniju koja je poslovala i u Sjedinjenim Državama. To mi je omogućilo da ostvarim svoj san o putovanju širom SAD-a.
Kako se vaša karijera razvijala nakon preseljenja u inostranstvo?
Shvatila sam da vožnja običnim hladnjačama i prelaženje dugih razdaljina, što je bio moj prvobitni san, više mi ne pričinjava radost. Zato sam počela da tražim nove izazove. Prihvatila sam ponudu da vozim po kanadskim ledenim putevima, prevozeći teret do rudnika dijamanata, a kasnije sam radila na naftnim poljima, gde sam stekla iskustvo u terenskom transportu. Na kraju, moja radna dozvola je istekla, pa sam se vratila u Evropu i nastavila da radim sa vangabaritnim teretom.
Istovremeno sam počela da razvijam svoju online karijeru, govoreći na konferencijama i raznim događajima, gde sam pričala o uslovima rada profesionalnih vozača. Međutim, nakon nekog vremena, sve mi je bilo teže da uskladim posao sa sve većim prisustvom na društvenim mrežama. Nedostatak fleksibilnosti u mom poslu i pogoršanje zdravlja naterali su me da pokrenem sopstveni posao kako bih stekla veću kontrolu nad svojim vremenom. Uprkos mnogim strahovima, u svojoj 10. godini kao vozač, preuzela sam svoj prvi kamion i pokrenula sopstvenu kompaniju.
Vaša priča je zaista inspirativna. Ona ističe različite aspekte sticanja stručnosti u transportu – kako kao profesionalni vozač, tako i kao vlasnik preduzeća. Da li vas je prelazak sa pozicije vozača na vlasnika preduzeća zabrinuo da bi to moglo biti izazovnije nego što ste očekivali?
Moram priznati da sam se skoro sve vreme osećala kao da ne mogu da se nosim sa tim. U početku sam se mučila sa odlukom koju konfiguraciju kamiona da izaberem. Iako sam zaista želela specijalizovanu konfiguraciju za vangabaritni teret, znala sam da vođenje transportnog posla uključuje mnogo formalnosti i visoke troškove. Izabrala sam standardnu konfiguraciju kamiona, koja je bila jeftinija i lakša za održavanje, smanjujući rizike i olakšavajući pronalaženje posla.
U početku sam planirala da sarađujem sa špediterskom kompanijom, ali sam naišla na kašnjenja i omalovažavajući stav vlasnika kompanije, koji mi je otvoreno rekao da priprema mog ugovora traje jer ga piše tako da ga „plavuša“ može razumeti. To je bio poslednji podsticaj da postanem potpuno nezavisna.
Iako je nezavisnost zahtevala hrabrost, preuzela sam rizik da bih imala potpunu kontrolu nad svojim kamionom. Nisam imala planirane poslove kada sam ga preuzela, ali zahvaljujući svojoj mreži, na kraju sam obezbedila svoje prve ugovore. Nakon nekog vremena rada sa različitim klijentima, dobila sam ponudu od velike transportne i logističke kompanije, koja mi je obezbedila stabilan posao na dve godine. Odluka da postanem nezavisna bila je prekretnica i omogućila mi je da profesionalno napredujem.
Možete li govoriti o izazovima biti žena u ovoj industriji? Da li je to bio jedan od težih aspekata prilikom pokretanja vašeg posla? Da li je bilo drugih poteškoća, poput birokratskih ili formalnih pitanja?
Možda ću samo odgovoriti na ovo pitanje kako bi vozači koji razmišljaju o otvaranju sopstvenog posla znali u šta se upuštaju. Pokretanje transportne kompanije je izazovno, uglavnom zbog značajnih troškova poput putarina i poteškoća u finansijskom upravljanju uzrokovanih kašnjenjima u plaćanju.
Formalnosti i pravilna dokumentacija su ključne – propuštene inspekcije ili pogrešna papirologija mogu dovesti do gubitka licence. Sertifikat o profesionalnoj kompetenciji menadžera transporta je koristan da bi se izbegli dodatni troškovi angažovanja nekoga sa kvalifikacijama. Međutim, ispit za ovaj sertifikat je zaista težak, tako da je to nešto o čemu treba razmisliti.
Neočekivani troškovi, kao što su kvarovi ili zamena guma, mogu ozbiljno opteretiti budžet kompanije. Formalni zahtevi se razlikuju od zemlje do zemlje, tako da nepoštovanje lokalnih propisa – kao što je nemanje originalnih dokumenata – može imati ozbiljne posledice. Zato su stroga finansijska disciplina i organizacija od samog početka ključne za izbegavanje problema kasnije.
Kako vam je prethodno radno iskustvo pomoglo da efikasno upravljate međunarodnim transportom, finansijama i birokratskim procesima u vašem poslovanju? Imate li savete za poboljšanje ovih oblasti?
U maloj transportnoj firmi često vozite sami i ne možete sebi priuštiti kancelarijskog radnika. Organizacija je ključna od prvog dana. Pregovaranje o svemu mogućem – svakom poslu, svakoj tarifi – takođe je od vitalnog značaja. Ako ne možete dobiti višu tarifu, pokušajte da skratite rok plaćanja ili da dogovorite više putovanja istovremeno.
Ono što mi je takođe pomoglo kao vozaču je to što sam imao sve na jednom mestu –kartica za gorivo, putarine, povraćaj PDV-a. Sve je bilo integrisano u jednu aplikaciju, što mi je znatno olakšalo rad. Zahvaljujući tome, nisam morao da nosim laptop niti fizička dokumenta. Slao sam fakture i ostalu papirologiju direktno sa telefona, što je bila ogromna pogodnost.
Verujem da korišćenje jednog pružaoca integrisanih usluga štedi mnogo vremena i značajno pojednostavljuje upravljanje.
To je odličan savet, posebno za vozače koji su istovremeno aktivni u profesiji i vlasnici preduzeća. Na kraju krajeva, oni moraju da koordiniraju svakodnevne transportne operacije pored svega ostalog.
Da, i još jedna stvar koju treba zapamtiti: uvek pokušajte da potvrdite poslove i uslove plaćanja na osnovu skeniranog ili fotografisanog CMR-a (tovarnog lista) jer, u teškim vremenima, svaka kompanija pokušava da odloži plaćanja. Mnoge kompanije postavljaju rokove plaćanja na osnovu datuma prijema originalne papirne fakture potpisane od strane ovlašćenog lica, a ne na osnovu datuma istovara tereta. To može odložiti plaćanja za 2-3 nedelje, posebno ako je vozač još uvek na putu.
Gledajući finansijske odluke, da li je postojala neka koju smatrate najpametnijom sa ove distance?
Da, to što sam imao jednog pružaoca usluga za sve troškove vezane za put pomoglo mi je da bolje pregovaram gorivo cene i uslovi plaćanja. Još jedna dobra odluka je bila da izaberem lizing u svojoj lokalnoj valuti. Kada sam počeo da zarađujem u evrima, kurs je bio visok, što mi je omogućilo da zaradim dodatni novac prilikom konverzije valute. Važno je uzeti u obzir u kojoj valuti zarađujete i trošite, jer to značajno utiče na finansije. Izbor pravog osiguranja je takođe ključan – ne samo na osnovu cene, već i pokrića, kako bi se izbegla neprijatna iznenađenja u slučaju nezgoda.
Da li je postojala neka odluka koja se, gledano unazad, pokazala kao greška ili koju ne biste ponovo doneli?
U početku je sve izgledalo u redu, ali sam pogrešio naručivši drugi kamionski set koji se pokazao preteškim. Transportno tržište, koje je u početku bilo u usponu, počelo je da se menja – došlo je do povećanja dostupnih kamionskih setova, ali i pada potražnje. Računao sam na investicije u vetroparkove, ali je projekat kasnio, pa je set više stajao nego što je bio na putu.
Konsultovanje sa drugima je važno, ali je jednako ključno proveravati informacije – glasine u ovoj industriji često se pokažu kao netačne. Finansijska priprema je ključna – pretpostavio sam da neću ništa zaraditi prvih šest meseci, što mi je pomoglo da održim novčani tok i izbegnem probleme sa plaćanjima.
To su neverovatno vredne informacije, posebno imajući u vidu promenljive tržišne i političke uslove. Definitivno je važno imati tu sigurnosnu rezervu za neočekivane situacije.
Da, i još nešto, pošto ste pitali da li žalim zbog nečega: Izabrao sam nezavisnost, kombinujući transport sa marketingom. To mi omogućava da ostvarujem različite ciljeve, mada ponekad po cenu profitabilnosti rute.
Mislim da je vozačima koji preferiraju stabilnost bolje da rade po modelu operatera, gde je stalan prihod predvidljiviji. Vođenje nezavisnog posla može biti veoma profitabilno u dobrim vremenima, ali krize mogu dovesti do velikih gubitaka.
Na primer, nakon COVID-19, mnoge kompanije su procvetale i masovno reinvestirale. Ali svaki procvat je obično kratkog veka, a ono što je usledilo bila je kriza. Trenutna je teško pogodila mnoga preduzeća, primoravajući ih da smanje svoje flote zbog pada obima transporta.
Transportna industrija je nestabilna. Kada posao ide dobro, mudro je odvojiti novac za budućnost jer krize mogu udariti neočekivano.
Moje sledeće pitanje se više fokusira na vozače. Sa kojim ste se izazovima suočavali prilikom zapošljavanja i upravljanja vozačima kamiona, i koje osobine, po vašem mišljenju, čine dobrog vozača?
Rad u transportnoj industriji je težak i zahteva posvećenost i odgovornost. Godinama sam radio u sistemu 4x1, tako da znam koliko je to zahtevno. Kao poslodavac, sada radim sa vozačima iz agencije. Većina je pouzdana, mada sam imao nekoliko problematičnih situacija.
Iz perspektive vlasnika preduzeća, važno je da vozač razume prirodu posla, da bude komunikativan i fokusiran, i da poznaje neke osnovne strane jezike. Vožnja nije jedina odgovornost – vozači takođe rukuju papirologijom i detaljima koji direktno utiču na finansije kompanije. Čak i male greške, poput kašnjenja zbog promene gume, mogu rezultirati gubicima. Zajedničko razumevanje ovih aspekata je ključ uspeha.
Želeo bih da se dotaknem vašeg rada sa agencijom. U modelu gde vozači nisu stalno zaposleni, fluktuacija radne snage je obično veća. Kako vam agencija pomaže da pronađete prave vozače? Da li postavljate određene kriterijume koje treba da slede? Kako izgleda taj proces?
Već duže vreme radim sa istom agencijom—delimo istu radnu etiku. Njihov predstavnik je bivši vozač koji je čak vozio moj kamion nekoliko puta. Tako da sam znao da dobro razume našu firmu i kakvi su nam vozači potrebni. Trenutno se rotiramo između 3-4 vozača sa kojima smo izgradili jake odnose.
Da li ste se susreli sa nekim izazovima ili problematičnim situacijama sa vozačima sa kojima ste radili?
Posle nekog vremena, shvatio sam da samo poverenje nije dovoljno – posebno nakon jednog incidenta kada su dve drvene daske nedostajale iz kamiona. Nismo mogli da utvrdimo da li su izgubljene ili ukradene. Klijenti često zahtevaju kompletan set opreme, i bilo je teško reći šta se desilo – vozač je insistirao da ih nije ostavio tokom utovara, ali vozilo je bilo parkirano nedeljama, što je krađu činilo verovatnom. S jedne strane, želeo sam da verujem vozaču, ali takođe znam iz iskustva da se greške dešavaju kada je neko umoran ili u žurbi. I ja sam ih pravio, kao vozač.
Nakon tog incidenta, počeli smo da dokumentujemo tehničko stanje kamiona fotografijama i implementirali smo softver koji nam u tome pomaže. Sada je sve jasno i organizovano.
Koji softver ili digitalne alate koristite svakodnevno? Koji vam pomažu da sve upravljate?
Moj glavni alat je Eurowag app. Od prvog dana, proveravam je svakodnevno – pratim gde su vozila, koliko sati su vozači radili i da li ima faktura za plaćanje, iako imam organizovan računovodstveni sistem. Moj računovođa može da pristupi Eurowag klijentskom portalu i čak da postavi transfere, koje ja onda odobravam u pravom trenutku. Često proveravam Eurowag aplikaciju pre nego što se prijavim u banku – brže je i pokazuje da li nešto čeka na obradu.
Za kancelarijsko osoblje koristimo Microsoft Office i Fire TMS, koji pomažu u organizaciji zadataka, izračunavanju profitabilnosti i praćenju troškova, kilometraže i putarina. Takođe omogućava beleženje promena ruta, što je važno u specijalizovanom transportu gde prazni kilometri i putarine značajno utiču na cenu.
Pored toga, upravljam tehničkim pregledima, tahografima, sertifikatima i opremom poput aparata za gašenje požara. Ove sitnice zahtevaju mnogo pažnje kako bi se izbegli gubici.
Kao što kažete, ova tehnologija vam takođe pomaže da pratite detalje – poput aparata za gašenje požara ili inspekcije – sitnice koje kasnije mogu izazvati velike probleme.
Upravo tako, tako je to u transportu – naporno radite, borite se kroz mnogo toga, i ako previdite jednu stvar, možete izgubiti profit za nekoliko meseci. To je neverovatno važno. U početku, svi misle da će se svega setiti, ali onda se stvari počnu gomilati. U jednom trenutku, glava vam je jednostavno preopterećena zadacima. Tada se stvari jednostavno mogu raspasti.
Spomenuli ste i tipične i manje tipične situacije u logističkoj industriji. Neki smešni incidenti koji su vam se desili kao vlasniku preduzeća?
Smešno ili ne, sećam se jedne priče sa Sicilije. Prevozio sam opasne materije i morao sam da idem trajektom. Stigao sam u luku, gde su bile dve trajektne kompanije. Otišao sam da kupim kartu. Izašao je čovek i počeo da pregleda moj kamion. Odjednom mi je rekao da me neće primiti jer kamion nije imao potrebne kuke za pričvršćivanje vozila za pod trajekta u slučaju oluje.
Međutim, moj prijatelj, koji redovno putuje sa ovakvim teretima, rekao mi je da to nije problem – nikada nije morao ništa dodatno da plati. Ipak, nisam uspeo da ubedim čoveka, pa sam otišao do druge trajektne kompanije.
Tamo mi je rečeno da ću morati da platim 750 evra za kartu, što je bila mnogo viša cena. Odlučio sam da kontaktiram špeditersku firmu za pomoć. Uspeli smo da dođemo do firme koja mi je pronašla kartu za 400 evra. Platio sam je, ali se ispostavilo da je posrednik koji je prodao kartu odustao kada su saznali da sam to ja. Vratili su mi novac i rekli da me neće primiti po toj ceni – samo za 750 evra.
Srećom, javio mi se prijatelj koji je imao iskustva sa drugom lukom. Tamo sam na kraju platio samo 350 evra za povratnu kartu. Morao sam da čekam samo 2-3 sata jer su trajekti bili ređi, ali ukrcavanje nije bio problem. Dakle, bila je to smešna priča – mada malo skupa.
Ipak, priča pokazuje da moraš biti pet puta oprezniji od muškaraca u ovom poslu, ili se bar tako čini.
Na Siciliji i u južnoj Italiji često primetite da cene zavise od toga kako vas neko proceni. Na primer, jednom na benzinskoj pumpi, platio sam 20 evra za kafu, sendvič i vodu. Tada je prodavac shvatio da sam vozač kamiona, izvinio se i dao mi gajbu vode besplatno jer sam preplatio.
Bilo je i drugih situacija – kao na primer kada su mi naplatili 30 evra za neke "specijalne" kolačiće. Tada sam odbio to "ekskluzivno" iskustvo. (smeh)
Prilično standardno.
Da, u ovom poslu uvek moraš biti na oprezu.
Kažete da i dalje mnogo putujete, aktivno vozite i vodite svoje društvene mreže. Preuzimate duge vožnje i rute koje vas zanimaju, što može biti zahtevno kada je reč o usklađivanju posla, privatnog života i slobodnog vremena. Imate li savete kako se nositi sa ovom ravnotežom i stresom?
Iskreno, volela bih da imam recept za to jer mi to uopšte ne ide. Mogla bih samo da radim beskonačno. Pokušavam da naučim kako da usporim. Čak i posle svih ovih godina, to i dalje nije lako.
Moj pristup ravnoteži između posla i privatnog života je da podelim mesec na pola – pola vremena vozim, a drugu polovinu pokušavam da budem kod kuće. Ali čak ni to mi ne ide prirodno.
Što se tiče stresa – zaista ne znam kako da se nosim sa njim. Samo pokušavam da živim sa tim. U transportnoj industriji, svi smo napeti jer kriza traje duže nego što smo očekivali. Iskusni prevoznici je porede sa krizom iz 2008; neki čak kažu da je gore – bez kraja na vidiku. Dakle, nivo stresa u industriji je trenutno na vrhuncu.
Kako se nositi sa tim? Još uvek smišljam. Otkako sam pokrenula sopstvenu transportnu firmu, vežbam 2-3 puta nedeljno sa trenerom putem video poziva. Pre, kada sam radila u prevozu vangabaritnog tereta, imala sam mnogo fizičkog rada i nisam imala problema sa leđima jer sam se stalno kretala.
Sada, u standardnom transportu gde vozim 9 sati dnevno, nakon samo tri meseca, počela sam da imam jake bolove u leđima. Verujem da je kretanje ključno – ne samo za fizičko zdravlje, već i za mentalno zdravlje, jer se, nažalost, stres u ovoj industriji nikada ne zaustavlja. Zapravo, čini se da je samo sve gore.
Verujem da je to obećavajući početak. S obzirom na mnogo sati provedenih za volanom i posledični stres, ključno je ulagati u redovnu fizičku aktivnost.
Da, ponekad me stres i neizvesnost oko budućnosti toliko parališu da mi se ni ne vežba.
Ali kada se nateram i pokrenem, odjednom sve postane lakše. Tada se ispostavi da strah ima velike oči.
Ponekad, kada me nešto uplaši, osećam se potpuno paralisano. Ne znam šta da radim, pa obično uzmem telefon i pozovem sestru. Zahvaljujući njenom savetu, pronalazim snagu da nastavim dalje.
Dakle, imati podršku osobe od poverenja je zaista važno.
Da.
Dotakli smo se mnogih faza i aspekata poslovanja. Kada biste mogli da promenite jednu stvar u transportnoj industriji, šta bi to bilo?
Problem u transportu je prevelik broj posrednika. Ponekad teret prođe kroz nekoliko špeditera, što smanjuje profitnu maržu prevoznicima. Ograničavanje broja špeditera na dva moglo bi poboljšati situaciju. Potpuno njihovo uklanjanje je nerealno zbog ogromnog obima transporta. Potrebni su operateri sa odgovarajućim sistemima, infrastrukturom i obučenim ljudima koji dodeljuju poslove prevoznicima. Ipak, previše posrednika znači da neki ljudi zarađuju novac bez stvarnog rada.
Uslovi rada za vozače takođe ostavljaju mnogo toga da se poželi—posebno dostupnost čistih sanitarnih čvorova širom Evrope, koja i dalje nedostaje. Ako se situacija ne poboljša, mlađe generacije neće želeti da rade kao vozači, produbljujući trenutnu krizu nedostatka radne snage.
A kako ocenjujete mlađu generaciju vozača u pogledu očekivanja o uslovima rada? Kako biste uporedili starije i mlađe generacije koje tek ulaze u industriju? Da li ih je teže privući ovom zanimanju?
Statistika pokazuje da mladi vozači mlađi od 25 godina čine samo 8% svih vozača, tako da je interesovanje za profesiju zaista nisko. Mislim da su zahtevniji—ali u pozitivnom smislu.
Jer šta zapravo znači „zahtevan“? Da li se želja za pristupom toaletu, čistoj vodi, toploj vodi i mogućnosti tuširanja na poslu smatra zahtevnom? To nije traženje crvenog tepiha na parkingu—to je traženje osnovnih potrepština. Ne vidim ništa loše u tome.
Možda će upravo ova mlađa generacija, postavljajući nova očekivanja, pokrenuti promene koje ste pomenuli da nedostaju širom EU.
Zapravo, Evropa ima veoma različite uslove u zavisnosti od regiona. U najbogatijim zapadnim zemljama je najgore jer imaju zastarelu infrastrukturu. Nasuprot tome, objekti u Istočnoj Evropi su često veoma modernizovani.
Dok privodimo kraju, šta je sledeće? Šta je sledeće za vašu kompaniju? Imate li neke uzbudljive planove za naredne mesece ili godine? Možete li ih podeliti?
Uvek sam više volela da pričam o svojim planovima tek kada se ostvare — kao sa Volvijem ili Volvegom. Ali rast moje kompanije je promenio moj pristup — sada više planiram i strategišem, umesto da se oslanjam na sreću. Na oko 75% sam puta do potpisivanja nekih ugovora, ali dok se to ne desi, radije ne bih ništa govorila da ne bih izbaksuzirala. Očekujem nešto fascinantno u drugoj polovini godine — nešto što je čak i mene iznenadilo — ali ću to za sada držati u tajnosti. Ono što mogu da kažem je da sigurno neću stajati u mestu — moram da nastavim da se razvijam.
I to je ono što vam želim — da vam se svi planovi ostvare. Radujemo se da vidimo šta ćete sledeće uraditi. Hvala vam puno na razgovoru.
Hvala i vama.
